Solidne krofne

Dan je bio tmuran i kišovit. Kalendarski je zima, ali je vreme kao da je kraj novembra. Duva košava, hladno je, ali nedovoljno za sneg. U lokal ulazi gospođa u najboljim godinama, elegantno obučena, sveže ofarbane kose skupljene u urednu punđu. Pogled joj je strog, kao da je nastavnica istorije koju na ulasku u učionicu dočekuje graja dece obučene u školske uniforme, tamo negde polovinom osamdesetih godina prošlog veka.  

– Dobar dan – procedila je kulturno i nastavila pravo ka frižideru sa princes krofnama.

– Dobar dan. Izvolite?

– Daćete mi šest komada – pokazuje pogledom ka virtini, ali ne primećuje da su obe police prazne.

– Au, izvinite, ali nestale su nam.

– Kako mislite nestale su vam?

– Pa, prodale su se sve. Danas je baš bila neka neuobičajena navala, mada su svi uzimali po par komada. Čudno, ali niko nije kupovao na veliko, za slave i slično. Ne brinite, imaćemo ih ponovo sutra.

– Ne mogu da verujem. Znate šta, meni ne trebaju sutra.

– Pa, izvinite stvarno. Ne znam šta da vam kažem. Ali, evo imate dole niz ulicu jedan lep lokal, nije vam daleko. I oni imaju princes krofne. Probali smo ih pre neki dan i mogu da vam kažem da su nam se dopale.

– Ne razumem vas.

– Skoknite do njih, pa kupite ako vam se baš sada jedu. Kažem vam, probali smo ih i stvarno su solidne.

– Gospođo ili gospođice, meni ne trebaju solidne. Dolazim sutra.

Vidno nezadovoljna, silazi niz stepenice. Niske štikle glasno odzvanjaju… Na vratima se zaustavlja i okreće:

– Šest komada!

– Naravno, čekaće vas. Hvala i izvinite molim vas!

– U redu je. Ali, nadam se da je ovo poslednji put.